HITNA POMOĆ ZA ZAVISNE OD “SREĆE”

Datum kreiranja četvrtak, 29 april 2010 22:51

Prvi put sam seo za aparat sa 16 godina, iz radoznalosti. U početku sve je bila zabava, poker, džekpot, rulet… Dobijao sam novac, ali s vremenom je postajalo ozbiljnije.

Shvatio sam da sam postao kockar kada sam počeo da se zadužujem. Nisam se motao po glamuroznim hotelskim kazinima, već po automat klubovima u koje nikada ne dopier dnevno svetlo I gde ćete u svako doba sresti probisvete s društvene margine – kaže M.A. bivši patološki kockar, I nastavlja priču za NT:

- Normalni ljudi o tome nemaju pojma, jer su prozori takvih mesta uvek zatamnjeni ili oblepljeni šarenom kockarskom ikonografijom, koja zaustavlja poglede prolaznika. TAko kockari, zaštićeni od javnog srama, donekle amrtiziraju osećaj poniženja, dobro pozat svakome ko je ustao sa stolice nakon što je spiskao pozamašnu svotu.

STATISTIKA NE POMAŽE

- Gledao sam ljude kako psuju automate, teturaju se napolje i vraćaju sa novih sto evra, dođu do petsto evra u plusu, aonda sve prokockaju i prazno zure u ekran. Za razliku od kladionica ili lotoa, u automat klubovima nema prolongiranog iščekivanja ishoda. Ako dobiješ, dobiješ odmah, na licu mesta. Time je veća čar, ali i opasnost od “navlačenja”.

STRAH OD BOLNICE

U sadašnjoj međunarodnoj klasifikaciji bolesti kockanje je definisano kao „poremećaj navika i impulsa“, a ne kao bolest zavisnosti, ali će već u sledećoj reviziji ove klasifikacije niti tretirana kao zavisnost – kaže dr Mladenović.

Patološki kockari sebi teško priznaju da imaju problem, a posebno se plaše bolnice i stigmatizacije. Zato malo njih dolazi na lečenje, ali treba da budemo svesni da živimo u zemlji gde ljudi ne znaju ni daje alkoholizam bolet,a kamoli kocka. 

- Moj problem je što sam pomislio da ima logike u haosu, osećao da ću dobiti “baš večeras”, sedeo sam za elektronskim ruletom i zapisivao dobitne brojeve, verujući da će mi se sreća osmehnuti zahvaljujući statistici. NEkada i jeste, ali najšeđće nije. Adrenalinski udar velikog dobitka pogađao me je tako silovito da sam gotovo gubio vazduh, dok me je gubitak patosirao kao nokaut. Dan mi se sveo na traženje novca za hranjenje navike. Trajalo je oko pet godina. Na kraju sam bio dužan 20.000 evra. Nije bilo nazad: ili ću se uiti, ili će mene neko ubiti, ili ću vratiti dugove. Bio sam pespomoćan, a pomoć mi je bila nužna. 

Ovakve priče nisu usamljene. Stručnjaci procenjuju da u Srbiji ima oko 50.000 patoloških kockara kojima je potrebno bolničko lečenje. Mnogo je veći broj problematičnih I rizičnih, kod kojih se bolest još nije razvila, ali je na dobrom putu. Problematični kockari povremeno imaju dugove, zapostavili sun eke obaveze, ali socijalno još dobro funkcionišu. Nalaze se u dobitničkoj fazi, ali su veoma blizu gubitničke i kasnije faze očajanja, u kojoj mnogi dižu ruku na sebe.

- Pomoć je hitno potrebna i jednima i drugima – kaže psihijatar dr Ivica Mladenović, porodični terapeut i koordinator programa “Odgovorno kockanje”, koji je prvi put u Srbiji zaživeo u kockarnicama “Admiral”.

U njima se deli brošura “Kad vas sreća napusti”. Ona podseća igrače da bezazlena zabava može da se otme kontroli i postane destruktivna bolest. I poziva ih da potraže pomoć stručnjaka ako primate da im je kockarnica postala druga kuća, prouzrokovala probleme u pravoj kući i na tekućem računu.

U “Admiralu” igrači dobijaju flajere s brojem telefona i pitanjima: “Da li ste već pokušali da prestanete sa igrama na sreću I niste uspeli? Kockate li se prvenstveno kad vam je dosadno, kad ste pod stresom i kad ste tužni? Imate li novčanih problema zbog troškova za kockanje ili klađenje? Pokušavate lid a sakrijete svoju strast prema kockanju? Imate li zbog nje problema u porodici?”

- Kada igrač pozove broj telefona sa flajera, a poziv je besplatan, ja ću snjim porazgovarati i pozvati ga da dođe u savetovalište Udruženja za borbu protiv patološkog kockanja Klub Šansa, gde će moći da popriča sa stručnjacima iz oblasti bolesti zavisnosti, ali i sa ljudima koji su uspeli da reše problem kockanja. Ako procenimo da je reč o patološkom kockaru i zavisniku, objasnićemo mu u koju ustanovu može da se javi na dalji tretman. Oni kod kojih se bolest nije razvila, ali problematično i rizično kockaju mogu da se učlane u Klub I pomognu sebi I porodici tako što će promeniti komunikaciju, odnose i razviti zdraviji stil ponašanja – kaže dr Mladenović, koji je i predsednik Kluba “Šansa”. 

Program “Odgovorno kockanje”, po njegovim rečima, promovisao je “Evromat” (Evropsko udruženje priređivača igara na sreću). Cilj je prevencija razvoja zavisnosti, a svako ko se bavi organizovanjem igara na sreću deo prihoda daje za prevenciju patološkog kockanja što je u nekim državama I zakonski regulisano. Nadamo se da će uskoro I u Srbiji biti donet zakon koji će na ovo obavezati sve priređivače igara na sreću.

- U sklopu projekta predviđeni su i sastaci s menadžerima “Admirala”, gde ih edukujem o pristupu klijentu, kako da reaguju u kriznim situacijama. Poželjno je da se u klubovima ne služe alkoholna pića kako bi se sprečilo nekritično razmišljanje koje bi moglo da navede ljude da potroše više nego što su planirali. Osoblje treba da opomene igrača koji mnogo gubi i zamoli gad a razmisli da prestane sa ulaganjima za to veče. Moraju da znaju i kako da priđu čoveku koji je izgubio mnogo novca, da ga upute na stručnjake koji mogu da pomognu, a ne da ga izbace na ulicu, što se kod nas često dešava – naglašava dr Mladenović.

U “Admiralu” igrači dobijaju brošuru “Kad vas sreća napusti” i flajere s brojem telefona lekara

TRI POZIVA MESEČNO

Ovaj projekat zaživeo je oko Nove godine, a dr Mladenović dobija tri poziva mesečno. To nije loše jer su recimo, Hrvati imali jedan do dva poziva kad su otvorili “help line”, ali se svakako očekuje veći odziv onih kojima je pomoć potrebna:

- Prva se javila profesorka književnosti koja je zapala u tolike dugove da nije mogla da plaća stanarinu u Novom Sadu, gde je radial, pa je morala da napusti posao i vrati se u Beograd. Rekla je da duguje 4.000 evra, da je nezaposlena i bez novca. Rekao sam joj da dođe u “Šansu”, gde će besplatno dobiti savete. Nažost, nije se pojavila. Kockari su ambivalentni, i hoće i neće. Pitaju se da li da igraju, a kada odigraju kaju se što su to učinili. Zato je teško privoleti ih da se leče. Na otvoreni telefon uglavnom se javljaju članovi porodica, pre svega majke kockara, i to iz Beograda, Novog Sada, Zrenjanina… Problem sa kockanjem je u narastanju, a još veći problem je što ljudi ne znaju da ova zavisnost može da se leči. Znam mnoge koji su izgubili kuće i stanove jer su ih stavili pod hipoteku da bi dobili kredit da vrate dugove, a onda i to prokockali. Tu kockar ne propada sam, već sa sobom vuče celu porodicu.

- Dr Mladenović otrkiva da porodica u početku često ne reaguje adekvatno, već supružnici ili roditelji kockara, oduševljeni velikim sumama koje stižu iz kockarnice, tim novcem kupuju nameštaj, automobile, renoviraju kuću.

PROFESIONALCI NEHUMANI, BEZ MILOSTI

Društveno prihvatljivo kockanje je kad jednom ili dva puta mesečno odigrate neku igru na sreću uplaćujući novac koji neće naškoditi kućnom budžetu. U srbiji pola miliona ljudi igra neku igru na sreću na način koji možemo da nazovemo rizičnim ili porblematičnim, a od toga broja pedeset do osamdeset hiljada su patološki kokcari. Smatra se da u svim društima bez obzira na uređenje, oko jedan odsto ukupnog stanovništva čine ovi zavisnici, a cifra raste i do tri odsto u zavisnoti od kulture, društvenih standarda, i ekonomske situacije. Žene kockaju tri puta ređe od muškaraca. Patološkog kockara prepoznaćete po tome što uveče izgubi novac, a prva jutarnja misao mu je „znam gde sam pogrešio“ i jedva čeka da ponovo ode u kockarnicu da bi ispravio gređku, a u stari je u velikoj zabludi – objašnjava dr Mladenović, i nastavlja: Jedan odsto kockarske populacije u našoj zemlji čine profesionalci, ljudi koji žive iksljučivo od kocke. Reč je o narscitsičnim i nezrelim ljudima koji misle da su omniopotentni i da sve mogu, što im hrani ego. U glavnom su antisocijalni, humanost za njih ne postoji, ne interesuje ih što će nekome uzeti kuću i što će se taj sutradan ubiti. 

Nedeljni telegraf Broj 730 21.04.2010. Autor S.Vlajnić Foto Z.Tatar